Juče sam napokon došla kući. Uželela sam se mog Surčina. Uželela sam se Alekse. Zadnjih mesec dana mu obećavam da ću ga voditi u šetnju. Uvek se nešto ispreči, a on me svaki dan gleda i pita se zašto ga konstantno lažem. Danas napokon reših da ispunim obećanje. I tako ko u dobra stara vremena krenusmo ja i moj prvenac u šetnju. Pošto smo malo agresivni prema drugim psima odlučili smo da se nećemo šetati po ulici nego ćemo ići poljem prema aerodromu. Super nam je bilo, šetali smo, slušali avionske pesme, pili vodu, slikali suncokrete, gledali sirote male hrčke kako se jure po žitu.
Bili smo na pola puta našeg matrix kruga, bukvalno na raskrsnici. Posle ove slike. Malo dalje od nas nazirale su se nekave crno bele tačke. Pomislila sam da su mačke i podigla Akija kako ne bi pravio haos. Međutim te mačke se zalteše pravo prema nama. Razigrane mačke hmm. Ne bih rekla. Četiri mala kučeta, ostavljena na deset metara od auto puta, da. Ja u šoku. Aki takođe, pohisterisao, dovoljna mu je Korina kući sad i ovi mali krenuli da ga maltretiraju, skaču i pokušavaju da ga uhvate za noge. Verovatno misle da im je on mama. Opšti haos.
Šta da radim? Umorna sam, ne mogu više da držim psa od petnaest kila u rukama, ako ga spustim dole podaviće ih. Zovem tatu, nije tu. Zovem Marinu nije tu. Zovem Bojanu nije tu. Prevagnula sam. Trčim tri kilometra do kuće sa Akijem i vraćam se po njih. Oni kreću da trče za nama ali ubrzo staju. Dolećem kući, ostavljam Akija, uzimam bajs, mamin ceger, vodu sam već imala u torbici i krećem. Mrak pada. Vozim bajs ko luda, komarci pokušavaju da isisaju i ono malo krvi što je ostalo u meni. Jedno dvadeset buba mi upada u oči. Na pola puta nalećem na dve mrvice koje kreću sa mnom. Molim se samo da ostale dve nisu izašle na put. Jer ako jesu, gotovo je. Na svu sreću nalazim ih tamo gde sam i očekivala. Deca kukuruza. Dajem im vodu. One se lome oko nje, otimaju, prija im svaka kap tog čudotvornog blaga koje nisu videle sigurno dva tri dana. Stavljam ih u ceger i krećem. Vozim umerenije, plašim se da mi ne ispadnu iz cegera. Stižemo kući. Marija i ja im spremamo hranu. Keva histeriše. Sve su smazale. Ustanovile smo da su sve devojčice. Gle čuda. Zašto bi neko bacio dečake. Najele su se i napile. Sad bi da spavaju. Marija ostaje sa njima.
Ja krećem u potragu za njihovim domom. Strepnja me cepa. Ne želim da ih vratim u polje niti da ih dam nekom azilu gde će ih uspavati. U subotu putujem. Napolje ne mogu zbog Akija i Lunje. Moram da im najdem dom podhitno. Šaljem mejlove, spamujem ljude, ubacujem slike u grupe, sos RT na Twitteru. Većina ljudi mi govori da sam luda, Boka mi kaže da šaljem slike na mejl pa ćemo da kačimo sutra po prodavnici. Drugarica koja je spasila nekoliko kučića mi kaže da bi bilo najbolje da ih ostavim na nekom prometnom mestu ako ih niko ne usvoji. Ne mogu ja to. Naći ću im dom. Pa imam internet, valjda će ih neko videti. Raširila sam vest i po ulici. U dvanaest sati mi stiže poruka od žene iz Vršca. Okrećem je. Ona želi da ih usvoji. Ima grupu na fejsbuku. Videla je moje apele. Usvojiće jedno možda i dva, preostale dve devojčice će udomiti. Ja i dalje ne mogu da verujem. U šoku sam. Plašim se za njih i dalje. U petak ćemo ih odvesti u Vršac. Sutra ćemo se družiti čitav dan. I dalje ne znam šta da mislim. Želim samo da nađu dobar dom. Da žive Korininim, Akijevim, Mazinim i Lunjinim životom. I da više nikad ne plaču.
A, vama koji ste se usudili da ovako nešto uradite, da ih bacite pored autoputa gde automobili jure trista na sat, gde hrane i vode nema ni u mislima, želim isto. Da i vi budete gladni, žedni i sami. Ma samo žedni da budete ništa vam više ne želim. Sve ostalo ćete dobiti.
štedim bube, miševe i sve ostale male bezopasne dosade ali u ovom slučaju ne da ubijam nego seckam, meljem i uništavam. Mrzim krpelje, stvarno ih mrzim. Volim zimu jer ih nema, zbog toga što su nesposobni da je prežive. Ali čim krene malo lepše vreme koje pogoduje njihovom biološkom razvoju, oni se izmigolje i kreću u napade.
